Prolece u Kostajnici

Ko sto sve pod sapku nebesku jedared mora da zavrsi, tako konacno zavrsise i ove vezbe iz bojevo gadjanje, pa dodje vreme da se, pesnicki kazano, tenkovi vrate u soske, a da se covek, drug i staresina vreti kuci u svoj siri zavicaj.

I uzmem ja lepo platu kod catu, pa pravac Srpskohrvatska Kostajnica, kako se vekovima zvao moj zavicaj. Ja taj svoj rodni zavicaj nisam video otkako sam po zapovesti pretsednika Mileta Zandarma stao na celo Prve traktorske motorizovane brigade i poveo narod na rezervne polozaje kod Gnjilana i kod Surdulicu, pa sam se mlogo iznenadio sa njega.

Najpre sam se iznenadio kako je moj zavicaj u ove dve godine prosto procveto. Nema, bre, kuce iz koju ne raste neko drvece, dzbunje ili neka druga cvecka. Ko da su uz cestu poredjane dzinovske saksije, a ne kuce, eto toliko to lepo izgleda.

I tako, gledam ja od jednu do drugu cvecnu kucu i sve se nadam da je i moja tako procvetala, pa se mislim ajde bas lepo, imacu sa sta da se zabavim; najpre ce da malkice potkresem pretsoblje, pa ce ondak leop da zalijem kujnu, pa ce da presadim spajz u kupatilo, pa ce da stavim dve sake vestackog djubriva u primacu sobu da mi se bolje primi, pa ce...

Ej, bre, sta je ovo? Gde mi se dede kuca? Nisam stigo da se opasuljim od zaprepascenja, kadli eve ga komsije Stipeta Gedore, da mi onako komsiski priskoci u nevolji. "Trazis nesto Zivota?" pita mene komsija Stipe.

"Jel ti mozda znas gde mi je kuca?" pitam ja njega.

"Daleko, Zivota, daleko."

"Kamo ga, bre, to daleko?" opet ga pitam je njega ponovo.

"Tamo odakle si doso."

"Pa nece biti komsija, da je tamo. Tamo je samo stan u bloku ceterespet, dvosobna garsonjerka, onako za nuzdeci smestaj... Ej Stipe, Stipe, kuco stara, otkad te nisam video!"

"E jezik pregrizo akobogda taj pogani! Sad ces me vidit," covek nacisto polude i otrca u svoju avliju po sekirce.

"Stani malo, komsija. Sta sam ja to krivo reko?"

"Kako: sta? Zaprijetio si da ces me dici u zrak!" potrci komsija Stipe prema mene sa sve sekirce.

"Kad sam ja to reko?" krenem da begam i da istovremeno pokusam da izgladim nesporazum u bekstvu.

"Sta : kad? Mislis da te ja nisam cuo kad si me nazvo kucom, je li? Jebem ti sunce cetnicko, koga si to doso minirati..." zamahne sa ono sekirce i okrzne me preko uveta.

"Stani, bre, komsija, ljudi smo... Nisam ja doso da miniram ni tebe ni nikoga. Ja sam doso da zivimo u miru kao sto smo ziveli vekovima..."

"Zivim ja u miru i bez tebe. Zbog mene nisi moro dolaziti," bejase iskren moj vekovni komsija Stipe Gedora. "Ajde, reci ti meni, gdje mislis stanovati, gdje?"

"Pa nameravo sam da se uselim u svoju kucu, al kad je vec nema onda bi mogo u Djurinu. On je ionako reko da nece ni mrtav da zivi sa ustasama."

"A ti bas zapeo da zivis s nama?"

"Ako treba i mrtav."

"E pa, vidis, moglo bi zatrebati..." nasmeja se komsija Stipe onako seretski i nastavi da me vija sa sve sekirce.

Begam ja uokolo, a vidim begaju i ostale kolege povratnici.

"Puf! Pant! Je li, bre," pitam ja komsiju Stipeta sve onako bezecki," sta znaci ova opsta bezanija?"

"Nista, nista, samo rjesavamo pitanje kolektivnog smjestaja srpskih povratnika."

"Ajde, bas lepo sto ce sve ove srbece porodice da zive na jednom mestu. Je li, a gde cemo svo da stanemo?"

"U spomen-kostajnicu!" opet se ponovo nasmeja komsija Stipe.